-Ono sto se dogodilo,urezalo se u moje secanje…Ta
sramota…Ta slabost,ta nemoc…To prokletstvo,biti druga…Bar za zenu…I zar
bas toliko ne vidi,da ja ustvari gajim nesto prema njemu,i bas mu nije
stalo…Iskoriscavaju me…Cepaju na delove…
Mesec se smeje.
Zasto places?
Zato sto suze sve mogu da kazu,jedna suza moze ispricati celu pricu.
One samo padaju niz tvoje obraze,ostavljajuci
neizbrisive tragove,znas kad te ovako pogledam sa visine,vidim dosta
oziljaka od suza,ne samo po tvojim obrazima,nego i na tvom srcu.Srce ti
sve slabije kuca.Sta te ubija?
Ubija me pomisao,da necu moci da prezivim,da zivot previse trazi od mene….
Nisam jaka…Uvek sam druga…Prokleta…U ljubavi…U svemu…
Imam
mnogo imena,ali najvise volim da me zovu Iluzija….Ja ljude oko sebe
prosto zovem Realnost.Razocarana sam.Nemojte misliti da sam
egoista,ne,niposto.
Ali znam da nisam,prosto nisam i nikada necu biti Realnost.Koliko god se trudila,sto se vise trudim,vise propadam
-Jedne subote,dosla sam na svet,otvorila oci i
spoznala svet oko mene.Belinu.Cistotu.Kako se vreme kretalo napred,tako
su moje oci sve vise pocele da se prljaju necistim
bojama.Sivilom.Crnilom.Sve se prljalo….Ucena sam da su svi ljudi dobri…
….Dobijani
grubi udarci Realnosti,da bih shvatila realnost…Ali ja to nisam
zelela,ni danas to ne zelim…Zasto moram shvatiti tako nesto,nesto
surovo,jednobojno….Moj svet je ustvari saren,ima mnostvo boja,
u mom svetu Smrt nije losa,Smrt je neizbezna
svakako,ali Realnost je se plasi.Ha ha ha.Ja se plasim
realnosti,ponekad osecam kako strah struji kroz moje telo,i kako ono
biva nesposobno za radnju koja predstoji.Strah je moj najbolji
prijatelj,zbog njega Realnostima izgledam smesno.Kakav kontrast.Slepi
putnik….
To je dokazivano toliko puta,meni kroz realnost.Svaki put kao nova posekotina preko srca.
Tupo kucanje moga srca,unakazeno oziljcima stvarnosti,nezeljenim
oziljcima.Ponekad stavim ruku i opipavam da li jos uvek kuca…..
Odgovara mi…
-Jedne subote,upoznala sam Prvu
Realnost,naglasavam PRVU u ljubavnom smislu,ako vi Realnosti to tako
shvatate.Moj svet se preokrenuo,mislila sam da sam konacno nasla PRAVU
ILUZIJU,moju zakrpu…Ali,oh ne,Prva Realnost je samo htela jedan deo
mene,jedan dragoceni deo mene,deo moje duse,moje mladosti,moje
energije.Osecam se staro…Umorno…Prisustvo PRVE Realnosti mi je sve
znacilo,zive rane stvarale su mi se pri svakom odlasku.Drzala sam za
ruku kroz sve ove godine,kroz celu pricu,nasu pricu.Prva Realnost,nije
se htela prepustiti,mislila je da je Iluzija
nesposobna,nepotrebna.Okrenula se i otisla…
Ne,nisam,nemoj
da ides!Ne bih da prenagljujem,uvek sam pazila sta ti pricam,da te ne
bih povredila,mazila te,i drzala kao malo vode na dlanu.Kako nisi,nisi
VIDEO?
Prva Realnost je nasla drugu Realnost,blizu…..
Pise li jos na mom celu razocarenje?
Od tada sve ljubavne Realnosti su iste,po istom
sablonu.Vec naviknuta da se od mene samo trazi,a ne i daje,davala sam
te dragocenosti nesebicno,osecajuci se voljenom bar na trenutak,iako
sam bacena kao prljava zajedno sa svojim snovima…Traze od mene da ne
sanjam,ja to ne mogu…Ne mogu…
